Reci, Zoro, jesam li ti prvi? Jesi, Dule, kad odbiješ nule!

Uz te stihove skrećemo ka lokalnoj zadruzi ispred koje sjede tri „junaka“. Dvojica jedan do drugog, sa pivom u rukama, treći na drugom kraju daske koja, postavljena na dva panja, mijenja klupu koje nema. Iz auta se vidi da ona dvojica ne „divane“ s trećim. Neko tu nije karakter, a đavo bi ga znao kad su se i oko čega su se poklali…

Nazdravljamo boga (čak i oni koji u njega ne vjeruju) i pitamo može li se. Može se, odgovara krajnji lijevo. Kaže da se zove Nedeljko, svi ga zovu Neđo, a ovaj do njega, to ti je Pero. Zajedno su trideset godina. Kopaju rake i bunare, ali rade i ostalo. Sjedi, veli, s nama, pa ću ti sve ispričati. Sjedamo. On počinje…

Hercegovački je duvan, dvije marke. Najbolji. Uzmi. Neko mota, a ja volim ovo. Škija. Jebi ti njega, ovaj ne grebe pluća. Pero, koju ćeš sad pivu? 

Radimo za sebe. Kome šta treba. Kopamo bunare i rake. 

Naučio konj raditi, pa to ti je. Nije više ni radi para. Ja sam ud'o ćerku, sin mi radi u Sloveniji… I kaže materi: Nemoj da čujem da je ćaća otiš'o raditi, odsjeću mu glavu. 

Od Banata prema Sremu nisko oblaci…

Radim sve na svijetu što postoji. Sve. Ubaci me u kuću i reci šta hoćeš. I u kuću i van kuće i oko kuće. Za mene nema posla da ne valja. Ako hoćeš da ti šaht prelijem, imam i za to. Ako hoćeš bunar da ti iskopam, dogovorimo se. Nema posla da nije posao. Mene ne zanima šta se radi. Ja imam pumpu samo govna da vadim. Posla ima koliko hoćeš. 

Trideset poziva imam dnevno. U svesku ih pišem. Svi hoće da njih prve riješiš. 

Ti mene dovedeš da se odradi i ja ti kažem koliko je para i nemamo više šta pričati. Tebi je puno, a ja spustim pedeset maraka. Nikad ja nisam precijenio. A kad vidiš kako sam povukao, ti mene nagradiš. A uvijek tako bude. Nas dvojica dnevnica po 40 evra. Otprilike. Naše je koliko ćemo povući i koliko ćemo brzo.

Nami dvojici ništa nije teško kad sam petsto bunara iskopao ručno i kad sam petsto raka iskopao  ručno. I onda nemam ja tebi šta govoriti šta je najteže raditi. Za mene nema ništa teško. A najteže je kad dođeš čovjeku i kažeš: Alal ti para, do viđenja!

Šta se ono tamo čuje, ko to peva u ravnici…

Spavam tri sata. Meni dosta. Ja se odmorim. U jedan ležem, oko četiri sam po njega i na radilište. U ratu smo odmorili. Njemu rekao doktor da ima proširene vene i da će umrijeti ako stane. A ko je nastao, taj je i nestao. 

Ja vode ne pijem nikad. Samo deset piva. Dvije godine zaredom sam gledao prostatu. Doktor me pitao šta sam pio. 

Nema godišnjeg. Ako nas dvojica odemo na godišnji, propade selo. Nema tih para koje ti meni možeš platiti da ja ležim. Bio sam u Opatiji pet godina, radio hotele „Agava grand milenijum“. U Frankfurtu sam radio. I u Berlinu. I ne možeš ti mene sade platiti da ja sjedim i ležim. Ne znam da se odmaram. I kad je svetac i mlada neđelja – ja uteko na Savu ili na Unu, u ribu. Zabacujem i hvatam somove. Ja ne mirujem. 

Ako od ljubavi do mržnje ima tako malo…

Raka ti je 250 maraka. To je finito. Nekada „hiltovkom“ tučeš. Oni dolaze, a ti završavaš. 

Zoka se malo preserava. Njemu je sto maraka dnevnica za sve. I onda on meni kaže da je on bolji kad radi dvije neđelje nego ja kad radim dva mjeseca. A on ne razumije da ja ne mogu biti da ne radim. Jeblo te sto maraka. Ja osamdeset, ti sto, u čemu je problem?

Ja sam radio vani i ja ovdje mogu uzeti k'o i vani. Dajde, Zoka, ljudima piće, ja ću platiti. 

Šljive ovdje nisu rodile tri godine. Samo jabuka. 

Ja imam 87 kila od svoje 19. godine. A sad mi je 52. Grama gore, grama dolje.

A ja radio u javnoj kući. Od 16 ženskih boli glava, sedamnaesta ima jedno 97 kila. Pero, četrnaest mušterija za noć ima. A ove ostale po jedanaest-dvanaest. Ja znam.

Noćas mi se ne spava i za život ne marim…

Neću brzo piti. A tebi ću dati broj ako se ustave. Ne mogu ja tebi srediti ako udariš čovjeka. 

Ja u životu nisam lagao, ne lažem te ni sad. 

Ti samo reci šta hoćeš: janje, prase ili jare? A može i sve troje odjednom! Imamo i divljači. Imamo srnetine i divljoga prasca. Ima svega. Debeli neće zakazati. 

Zna li ko Dragu iz Dragočaja? Ja sam njega mijenj'o u bolnici kad je bio pjan. Oblačio mantil i raznosio hranu po bolnici. Nas dva smo k'o dva brata rođena. Pitaj ga za Đulu i Nedeljka.

Kratka priča ne valja. 

Mi imamo druženje tri puta sedmično. Čorba, grah, prasetina. Čovjek kolje hiljadu kila mesa sedmično. Halo, imaš li jare za prodati? Meni treba. Dobro, eto me sutra. Ja ga neću peći ako vi nećete doći. Ja sam sade ugovorio jare kod brata rođenog. 

Daj još jednu turu ljudima. Ljudi ostaju. Mi njega koljemo, vaše je samo da dođete. 

Zdravo ljudi, kako je? Može li se?

Buraz mu prerezao ruke deset puta, a onda se zaklao… Jeste li čuli to? A on i dalje kupa bunare. 

Bilo je junaka, bilo i biće… 

Danas smo kopali čovjeku… Ima čovjek kuruzanu. Znaš šta je kuruzana? Pojata. I sad hoće čovjek kuruzanu… Imaju ona tri stuba što idu u zemlju i njemu to sad ne odgovara i neće da je sruši i baci, već hoće da je prenese ovamo u voće. I to smo danas iskopali, zašalovali, zalili i uradili. I sad samo uzeti osam ljudi i nanijeti. Šta ću se umoriti? Dao nam čovjek 250 evra i gotovo. 

Odemo da očistimo četiri bunara. Četiri bunara uzimamo hiljadu maraka. I belaj: postavili sve i na prvom bunaru zakaza pumpa. Tri pumpe imam, „šveđanke“, koje su sigurno, neću ti lagati, jedno tri hiljade evra. Tri i po. I ova što sam se kleo u nju: izdala. I od te je juče dan otišao. Prekinuo sam sve raditi. I tu sam sinoć ja pumpu remontovao pred kućom nas dvojica. Možeš ti zamisliti: svašta smo živo radili i da smo našli da je kabl u prekidu. I ajde ti sad nađi gdje je! I ništa. Završimo. Komplet kabl zamijenimo. Al izgubi ja, čovječe, četiri bunara!

Ti kad ležiš u sobi, ima 30 komaraca i svi na tebe idu. Jesi ti vidio šta je juče bilo sa mnom? Mene neke muve u Pavićima, u Piskavicu kad sam došao, pojedoše živa. Krv ide. Uhvati se čovjek neke šprice, kaže prsk'o konje. Ja kažem: Rođeni, pršći po meni! Švajcarac je, ne znam mu ništa reći, ali vidim da na kobili nema nijedne muve. Samo se okrećem, on me šprica. Ljudi, vjerujte mi da me od deset do pet nijedna ujela nije. A on inače tuče po mojim leđima, samo krv piša.

Šta da kažem majci što me nema… 

Ja ljudi dosta znam ovdje kod nas koji su se ženili, a znam i ove koji se nisu ženili i koji su se rastali. Upadne u godine, pa se pretežno ovdje kod nas objese o šljivu. Nađi je, jebem mu svetu neđelju, pa neka je bez noge, ali je nađi! Ne može se durati bez njih. Bez njih nema života. Moja je bila u Njemačkoj mjesec dana, ja čestito nisam jeo dok je ona bila tamo. Šta god da napravim - nije to to.

Imaju dva brata u mene u Niševićima. Na njih dvojicu hiljadu kila mesa. Ja sebi nikako ne mogu doći! Ovaj zaklo krmka od 350 kila, ovaj drugi od 250. Onda jaradi, janjadi. Ljudi, kad možete to pojesti? Oni ne priznaju jelo nijedno ako nema dvije-tri kile mesa u njemu. A ja kad kod njih dođem i kad ganjam… Hoću, bolan, da uhvatim zrno gra'a, ja ne mogu uhvatiti od mesa! Niđe zrna nema, Pero! Ganjaj! Ja doš'o na gra, niđe gra'a nema. Jebalo ih meso! Pero, je l ja lažem? Reci ako lažem. 

Nedelja i svi ste tu, sve podseća na sreću…

Ja ga vozio u petak u Banju Luku. On u golfu pjeva Žareta i Gocija do Banje Luke. Iz Banje Luke se vraćamo, pjeva stalno. Ja dolazim u Omarsku i gonim ga kući. Ubija se u nedjelju naveče. Siječe se. To je crno. Višlji od mene za pedeset centi. Ne bi ga nacrt'o niko od ljepote. To ne može niko. Takvoga momka svijet nije… Brat moj. 

G. Dakić